Знамен

ВАСКРШЊЕ ЧУДО ИЗ ЈЕРУСАЛИМА ПРВИ ПУТ У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА
Обасјани Благодатним пламеном
Столећима у Цркви Христовог гроба, уочи Васкрса, молитвама православног патријарха јерусалимског чудесно се запали свежањ воштаница у његовим рукама. Покушали су то и римокатолици и Јермени, али узалуд. Уз Јерусалимску, Грчку, Руску, од ове године и Српска црква ће истога дана преносити Свети огањ Господњи у своју отаџбину и делити народу. „И букну ружа, и плану поље, и сину Храм...”

Пише: Миша Лазић
Фотографије: Жељко Синобад и Архива СПЦ

Веровало се да је Велика субота, између Распећа на Велики петак и Васкрсне недеље, дан без Бога. Како би их разуверио, Господ је људима баш на Велику суботу у Кувуклију, у Капелу Гроба Исусовог над којом је никао јерусалимски Храм Христовог Васкрсења, послао Свету светлост, или Благодатни огањ. И тај знак им шаље сваке године, столећима, не допуштајући им да клону духом и посустану у вери.
Крајем XI столећа до папе Пасквала Другог стигла је необична вест да се у Капели Христовог Гроба уочи сваког Васкрса Бог обраћа јерусалимском патријарху шаљући му Свети пламен. Папа је наложио је својима да тај белег убудуће примају свештеници западне цркве, уверен да ће се тиме учврстити превластРима у увелико подељеном хришћанству. На Велику суботу 1101. године у Храму сеокупило неколико кардинала и незнано колико бискупа: пробдели су сву ноћ умолитвама, али узалуд. Ујутро, на Васкрс, кад су се црквене двери отварале и за народ, на руке јерусалимског патријарха, који је ноћ провео с верницима у молитви испред улаза, Господ је послао Благодатни огањ. Дар је стигао кроз стуб на довратку, који се том приликом распукао. Тек након тога је западна црква, тешка срца, одустала од присвајања ове божје поруке, трудећи се да је што више скрајне и прећути. Том чуду из римокатоличке деноминације хришћанства данас присуствују и искрено у њега верују још једино припадници Реда светог Фрање Асишког, које и иначе сматрају друкчијим и онако на своју руку.

ЧУДО НА ВРАЧАРУ

Још за видела дуж Небојшине улице, оне што се од негдашње кафане „Савинац” и крај Народне библиотеке Србије споро па стрмоглаво спушта ка Јужном булевару, нанизали су се аутобуси и аутомобили. Било их је одасвуд, па и из Српске, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, са Косова и Метохије.
Велика субота узмицала је у пролећној ноћи. Сат и по уочи поноћи и Васкршњег дана пред Светосавски храм стигао је Његова светост патријарх Иринеј, мало касније и председник државе. У 23.20, по благослову патријарха јерусалимског Теофила Трећег и патријарха српског Иринеја, уз велику помоћ руског Фонда Андреја Првозваног, стигао је и Благодатни огањ. Први пут пренет је, истог дана, из Цркве Гроба Исусовог у Јерусалиму до величанственог православног храма у Београду посвећеног првом српском архиепископу, доносећи нам сећање на васкрснуће и осветљавајући пут пред нама.
Благодатни огањ пренет је специјалним авионом, а пратњу је предводио српски епископ славонски Јован. Дочекало га је много побожног народа, црквени и световни великодостојници, свечано упарађена јединица гарде, јато новинара и сниматеља. Стеснио се Врачарски плато од толиког света.
Све беше први пут, па је било и малих несналажења, но то је сада сасвим споредно.  Долазак Свете ватре пред Светосавски храм прошао је како доликује. Иза Огња, иконе и два часна крста, у колони су ишли Чувари Христовог Гроба, лепи и кршни момци одевени у своје свечане одоре, па хор који је појао црквене песме. Благодатни огањ предат је патријарху Иринеју, он је у Храму упалио свеће и кандила, па је онда Огањ изнет испред и дарован народу. Уследила је литија око Храма, па молебан пред затвореним дверима Светосавског храма и онда поноћнаваскршња литургија у Храму.
Када су свештеници на воштаницама изнели Свети пламен и даривали га народу, читав Врачарски плато је на трен личио на непрозирно црно поље засејано пламичцима. Већ је прошла поноћ, па је могло да се зазове: Христос васкрсе!
Благодатни огањ је већ сутрадан одаслат у земље у окружењу које од памтивека настањују и православни Срби: у Српску, Црну Гору, Хрватску и Македонију, као и у покрајину Косово и Метохија. Ако ће која жишка стићи и до Мађарске, Румуније или Бугарске, ако, ваља се.

ТРИДЕСЕТ ТРИ ВОШТАНИЦЕ

Млада женица стајала је крај степеништа Храма и беспомоћно гледала непрегледну колону људи која се померала ка улазу. Под једном руком држала је стару госпођу, а под другом столицу.
– Обећала сам својој баки Емилији Јоксимовић да ћу је довести, и ево нас – уздахнула је и осмехнула се. – Осамдесет осма јој је и не би никако издржала на ногама, па сам понела и столицу... Ту смо, у комшилуку, није ми тешко. Али, толико је народа да унутра могу или бака или столица, а једно без другог не иде. Свеједно, захвална је Богу што је и ово доживела. Деда и она су родом из Приштине, али он нас је напустио од туге. Њој ово много значи. Још јутрос сам у Црквици светог Саве купила за њу сноп од тридесет три воштанице. Каже, Исус је имао 33 године кад је распет и васкрснуо, па зато. На жалост, брзо је то догорело, али успела сам да једним пламичком запалим жижак у кандилу, тако да ћемо га однети кући, да нам обасја Васкрс.
Двојица дечака, рекло би се да су првачићи, навалили су да се сликају крај гардисте што је стајао поред улаза у Храм светог Саве. Макар телефоном, ако се не нађе фотоапарат. Он у ставу мирно, озбиљан, они озарени. Мада, и њему је затитрао смешак у углу усана.
– Лакше ми је било да пјешице стигнем до Хиландара него да се с овим поклоном укрцам у аутобус за Требиње – жалио се наглас Јово, високи момак из Херцеговине, њишући крај себе светлећу најлонску кесу с кандилом. – А обећао сам мајци! Чисто сумњам да би је иједан другачији дар из престонице обрадовао колико Благодатни огањ. Ни њу, ни наше сусједе. Кад бих могао да га пошаљем експресном поштом, славили би и пошту и мене. Овако, ако буде среће, окиваће у звезде само возача и кондуктера аутобуса.
Колона што је хрлила у Храм успорила је, застала, па безнадежно стала. Са стопала стуба поред улаза могло се назрети да је до ограђеног олтарског дела све пуно: чиода да се спусти не би имала где да се удене. Да је у куполи већ довршен хектар и по мозаика с ликом Христа Пантократора (Сведржитеља), сигурно би се насмешио.
Стајало се у Храму и пред њим колико је трајала и литургија. До зоре. Па иако је ноћни јавни саобраћај у Београду био „знатно појачан”, верници су се с Врачарског платоа разишли тек у васкршње јутро.
Тако, уз Јерусалимску, Грчку, Сверуску, и Патријаршија Српске православне цркве прихватила је обичај доношења Благодатног огња и његовог дељења верницима. Од овог Васкрса то ће постати традиционално.

***

Чуда свакодневна
Иако није тежио чудима, Господ их чини свакодневно. Има људи који их препознају у волшебним оздрављењима и ненаданим спасењима, у срећи што се понекад осмехне убогом, у казни која сустигне злог или у правди која у безизлазној ситуацији ослободи невиног, мада је подједнако велико чудо и кад проклија семе, процвета јабука, када старина превали стоту, или заплаче детенце које је управо угледало светлост дана!

***

Два крста
Уз Свети пламен, из Јерусалима су стигла и два часна крста. Један је намењен манастирској Цркви рођења светог Јована Крститеља у Јасеновцу (биће предат 22. априла, на седамдесетогодишњицу несрећног пробоја заточеника из злогласног хрватског концентрационог логора). Други је намењен Храму Васкрсења Христовог у многострадалним херцеговачким Пребиловцима (биће предат 9. августа).